„Sindikat preti generalnim štrajkom”, „Radnici godinu dana bez plate”, „Štrajk glađu, niko ne reaguje”, „Radnice bez prava”, „Trudnica dobila otkaz”, ovo su samo neki od naslova koji su se ove godine pojavili u medijama. Ipak, većina sindikata tvrdi da je stanje zadovoljavajuće. „Bitno je da ima posla”, rečenica je koja se sve češće pojavljuje kao neka vrsta opravdanja sindikalaca u mnogim firmama.

Ipak, sa ovim se ne slaže  Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca.

– Smаnjenje rаdničkih prаvа i zаrаdа, danas se izgovaraju sa ponosom. Umesto da se unаpređuje poslovni аmbijent izmenаmа Zаkonа o rаdu, grаđаni Srbije se i dаlje ponižavaju, a time se utire put ka njihovom izrаbljivаnju od strаne multinаcionаlnih kompаnijа, kaže Jugoslav Ristić.

– Kada je reč o najznačajnijim funkcijama u sindikatu, država ništa ne prepušta slučaju, kako god to da neko razume ili ne razume. Zato smo i imali više spontanih pobuna radnika nego organizovanih. Tamo gde smo imali dobre vođe  sindikata, oni su uspeli nešto i da urade, ističe naš sagovornik.

Poslednjih godina su uglavnom štrajkovali zaposleni u javnom sektoru. Ova godina je počela sa nekoliko štrajkova kod „privatnika”, odnosno kod velikih firmi koje su uglavnom u inostranom vlasništvu. Među prvima takav je bio protest u Manjeti Mareliju?

– To je dobra organizacija mladih ljudi, koji su rešili nešto da promene i pokazali hrabrost. Napravili su i odličan rezultat pokazavši umerenost u zahtevima. Nisu ugrozili firmu, a ostvarili su svoja prava. Najveći štrajkovi su bili vezani za neuspele privatizacije, pa tek onda u javnom sektoru.

Vlasnici i menadžment Forija, ali i sindikati optužili su vas i Savez samostalnih sindikata da širite neistine vezane za poslovanje i tretiranje radnika u tom preduzeću. Odmah nakon toga ti sindikalci su sami sebe demantovali. Šta se zaista dešava u bivšoj Tapacirnici.

– U Tapacirnici je rad iscrpljujući za plate ne veće od 23 hiljada dinara. Radi se duže, ponedeljkom  i utorkom i do 12 sati, a tokom meseca se dešava da ne rade jedan ili dva radna dana. Radnice samo dobiju obaveštenje „sutra se ne radi, ali je zato radna subota”. Ali to nije najgore od svega. Radnici sumnjaju da im se umanjuje radno vreme i rad, a to je nešto nedopustivo. To je ogroman rad za male plate uz vređanje dostojansta sa tako malim koeficijentima. Jednostavno,  to je ruganje.

Radnička klasa u Srbiji je oduvek negovala slobodarske tradicije, a onda dođe neko i sve to ponižava. Svi bi trebalo da stanemo u zaštitu tih žena, da se ne bore same.

Utisak je da niko ne reaguje dok ne dođe do ozbiljnih tragedija, kakva se desila u „Goši”?

– Imamo državu koja nije posvećena običnim ljudima i radnicima. Doživljava nas kao nužno zlo, a posvećena je investitorima I tajkunima.  Nažalost, većina ne želi da prizna realnost situacije. Teško je prihvatiti da su država i sistem protiv radnika. Država  ni na koji način ne obavezuje poslodavca da poštuje radnika, zakoni nisu na strani radnika, već isključivo na strani poslodavca – takav sistem valja menjati.

Tek kada do svesti građana dopre da je cilj opšte siromaštvo, kako bi se obezbedio ambijent za poslodavce, tada će doći do eksplozije protesta.

Primera radi, na sajtu SIEPE je stajalo da nude obrazovanu i visoko kvalitetnu radnu snagu, a danas stoji da nude visoko kvalitetnu i isplativu radnu snagu. Na CNN-u je Vlada Srbije promovisala spot, da naša zemlja nudi jeftinu radnu snagu. Spot je, naravno, urađen na engleskom, pa je valjda neko mislio da niko neće razumeti šta znači „low cost workers”. Kada smo raskrinkali tu mašineriju pravdali su se da je u pitanju loš prevod.

Istovremeno, postoji mnogo manjih tragedija, porodice u bedi, koje niko ne vidi. To stanje vrši razgradnju i društva i države. Podatak od pre nekoliko dana jasno govori da je 25 odsto građana na rubu siromaštva, a 64 odsto ima subjektivni osećaj siromaštva – to je strašno.

Sa druge strane, imali smo slučaj radnika „Zastave inpro”, koji su štrajkovali glađu do ivice smrti, a opet niko nije reagovao.

– Dolazila je ekipa iz ministarstva, ali bez ikakvog rešenja. Vlast je zauzela čvrst stav prema radničkim protestima. Žele da pokažu apsolutnu bezosećajnost prema radnicima – to ide u prilog tome da je država protiv radnika.

Znate li uopšte koliko ima firmi u kojima radnici primaju 5.000 mesečno, uz stalna obećanja da će se sve uskoro promeniti?

– Takav podatak i statistike nemamo, ali imam podatak da 400.000 radnika ne prima redovno plate, a ima slučajeva da se zarade ne isplaćuju godinama. Primer je, recimo, Centar za strna žita u Kragujevcu, koji godinu dana nisu primili ni dinar – nedavno su, na sreću naplatili ta potraživanja.

Zašto su takve stvari dozvoljene. Da li smo postali samo jeftina radna snaga?

– Apsolutno  to mislim. Pored toga, mi smo  glasačka mašinerija čiji je cilj da budu tu, jer su neophodni. Cilj je da radnici budu što neobrazovaniji, a u tom svetlu nam plasiraju i najavu dualnog obrazovanja. Postajemo radnička klasa kojom se lako upravlja i koja radi za malo novca. Ili radi za te pare ili idi – to je deviza i moto.

Ekonomska politika danas kaže da sve mora da bude privatno, a ako pogledamo primer šest fabrika vojne industrije, koje su u 100 odsto državnom vlasništvu, videćemo da sve funkcioniše u najboljem redu – postoji tržište, primaju se plate, poštuju se ugovori.

Recept je, očigledno bio, da se postave partijski službenici, koji će sve upropastiti. U tome se uspelo.   Ciljevi su ostvareni u svemu onome što nam je nametnuo MMF i Svetska banka.

Više puta ste upozoravali i na položaj radnika na lizing, a činjenica je da i velike državne firme zapošljavaju ljude preko agencija. Da li je to razlog zašto niko ne želi da uredi ovu oblast zapošljavanja?

– Jedan od razloga jeste, pre svega, i to  što neki ljudi imaju enormne zarade od toga. Znamo za slučajeve gde u velikim sistemima nisu samo inostrane agencije, već i firme ovdašnjih „stručnjaka” koji enormno zarađuju. Primera radi, radnik preko agencije dobija platu od 25.000, a isto toliko po radniku uzima agencija. Lizing radne snage je jednostavno nepotreban. Našim zakonima poslodavcu je omogućeno da na brojne načine zaposli radnika. Lizingom je omogućeno da posrednici dobiju novac.

Takođe, ključno je da su velike agencije, koje rade u Srbiji, deo multinacionalnih kompanija iz zemalja kojima niko ne sme da kaže „ne”. To je vid izrabljivanja i otimanja od ljudi.

U Švedskoj su još pre 30 godina bile zabranjene agencije za iznamljivanje radnika, jer su prepoznali njihovu štetnost. Nažalost, mi smo usvoijili rezoluciju 2012. godine i imamo obavezu da je implementiramo u domaće zakonodavstvo. Time će se izgubiti radni odnos na neodređeno vreme, a to je cilj – ostaviti radnike bez stalnog posla i sigurnosti. Mlade ljude čeka teška sudbina. Biće robovi u svojoj zemlji. Za mene jezaprepašćujuće da većina ljudi to ne prepoznaje – dobri glumci nam to serviraju kao odlične rezulate.

Mnogi su najavljivali još nakon izmena Zakona o radu iz 2001. godine, ozbiljan sukob između rada i kapitala. Od tada je bilo nekoliko velikih protesta, ali svi su završeni sa nekoliko izuzetaka, umirivanjem radničkog nezadovoljstva. Sindikati u poslednjih deset godina, a to je očito, više podržavaju i štite poslodavca nego radnika. Šta se to desilo sa sindikatima u Srbiji?

– Većina sindikata, odnosno lidera sindikata, koji čvrsto drže uzde, je korumpirano. Postoje samo oaze iskrene borbe, ali su značajno manje od ovih drugih koji bi zarad svojih interesa prodali sve. Sa druge strane , sindikati su nastali na hrabrosti pojedinca, ako te hrabrosti nema, poruka je jasna: idi radi nešto drugo.

Izvor: pressek.rs